Južina u Boki

Piše Dubravka Jovanović

Kad krene onako debolo, dok se odranja nebo iznad Oravca i surgava u more, znaj da se fineštrini moraju dobro zapatat. Barku vezat i  kad zatreba  molat da je neverin ne zatrese i šlapne o kraj za tiradur.
Bitve popuštaju od velikoga ‘ragana.
Lumbrele se otvaraju i na duši koja deboto i sama juži.
Umideca u portike, penje se uz fineštrine i vata koltrine kao paučina. Mokri su čini se i lenculi i kušini do kojih neće san, na jugo.
Sivo i srebrno na  muzičkoj  tankoj žici  južnoga vjetra što  cvili i lomi škura i kosti ljudske.
Gurle u orkestru limenih inštrumenata zavijaju od sudara groma, kiše i neba. One su putevi  kišnim kapima koji  u malim potočićima  pod kućom se ulivaju u novembar.
Raspukli šipci u samo jednom furijunu juga se otkidaju i crvena im krv nabujalog srca otiče na gnjilu zemlju pretvarajući se u rđu.
Nevera  bijesni.
Raskolaćala su se sva stable i nosi tigle sa krovova starih kuća.
Pomamilo se nebo u svom sivom mantelu raspučenom.
More je ispjevalo svoje ćutanje dugim bonacama rane jeseni i sada se u furiju pretvorilo, kao da bi na sebe da obali  i planine ove što su stopalima svojim  u njemu. Da se u svojoj pomami valova i galeba diverti i prijeti svakoj ponti da će je utopiti.
Crne tice čine svoj valcer nebeski, nisko balajući  iznad kampanela izmađu dva sveca Matea i Eustahija.
Jedara niđe na vidiku a umjesto brodskoga fišćota nebeski bubanj najavljuje treći čin oluje.
Pila su puna vode, barke tek treba isekat kad  se umiri i pasa ovo čudo koje je ispaventalo i ljude i beštije. Pa je svako pronašao svoj kantun i komadić krova  pod kojim ne toči.
Na ona dva anđela na  crkvi Sv. Eustahija kao da je oblak pao, pa samo vire nevini iz te bijele, slane prašine, dozivajući Gospu o’ milosti.
A vrijeme je šipaka, naranača, maslina i koštanja. Sve će otrest na traversi od juga. Od straha i od molitve da se svrši ovaj kaštig.
Liberaj te Bože ove nevere što na živce utiče. Uzrujano i podne i noć.
Stari su zborili da  se zato što  Jugo loše utiče  na nerve i na sudu uzimao kao olakšavajuća okolnost kod sitnih prestupa izgrednika.
Prije im se opraštalo nedjelo ako je bilo urađeno pod uticajem južnoga vjetra što pamet pomuti.
Ni suza se ne vidi na obrazu Boke koja bi da se prolije u ovakav dan bez ljudi.
Samo se zvono čuje za puk što će u cerade pod crnom  lumbrelom izvrnutom sa žicama što su je probile, jugom na misu.
Da sklopljenih ruku molitvom dozove spas na moru i na zemlji.
Za pomorca i za kruh njegov.
Na počinak treba ispratiti ovu vodu i nebo natopljeno morem i more zapatano nebom.