Mladost  je ustala, a sa njom i naša dobro poznata pizma

Piše: Slavko Mandić

Kažu mi neki doslovice: Ne talasaj! Ako što zboriš, samo ćeš učinjet štetu. Ćuti, ima ko će reć, kad za to dođe vrijeme. A vrijeme koje čekamo škilji kao čađava petrolejka. Nije da mu ne da vlast. Biće prije da su ga baš usporili upravo ovi dušebrižnici, vrhovne patriote po vlastitom naklapanju, oni elitni kojima je sve dozvoljeno. Samo da se ko treći ne uplete i ne prikopča slučajno na tu privilegovanu lokomotivu koja, prilično je jasno svima, više vuče nazad no naprijed. Jer u toga Ćira mogu stati samo oni koji se zaklinju u crnogorstvo, a ukaže li se prilika, eto ih u gardi ovih drugih da zapośednu mjesta u diplomatiji i svuđe đe se dobro srče iz domaćeg korita. Eto zato poruka ne talasaj, da im ne pobrkaš rabotu i ne obesmisliš im umišljeni ekskluzivitet. Zato nijesu sigurni da su studenti baš najbolje rješenje, i to u ovom trenutku. Po njima, zarad sebe, bolje bi bilo sačekati. Nije vrijeme, jer dok je njih teško da će ikad biti.

Mladost je ustala. I onda  pizma ovdašnja kreće u akciju. Iz kafića, dežurni kritičari udobno smješteni pored staklenog zida da im demonstranti, studenti, od kojih se plaše više no vlast, budu u žutoj mrlji jasna slika što se na ulici čini. Jer, brate mili, ovo je isuviše blago. Nije to ka što su oni činjeli uzduž i poprijeko Crne Gore. Mora više odlučnosti. I sve tako dok srču dojč kafu. Traže studentima začkoljicu, grešku u nastupu. Voljeli bi, ako ikako može i kakav nasrtaj fizički na sistem i njegove izabranike postrojene ispred njih. Tako bi njima, na plenumu od kafenisanja po ugostiteljkim objektima, bilo lakše do kritike i napada na ovu našu sjajnu mladost, kojoj je prekipjelo i koji više neće da trpe polupismene despote iz vlasti, bahate, neznavene primitivce, koji se jedino u neredu i anarhiji snalaze. Oni će modernu državu, pravno uređenu, u kojoj nema jednakijih od drugih. Državu slobodnih građana, situiranih i dobroživećih, koja će nastaviti ubrzani hod ka Evropskoj Uniji.
Crnu Goru, jasno je, do tog puta mogu dovesti jedino studenti. Zato što im je misao čista i kod njih nema kalkulacija niti halapljivosti. Zato je njihova ujedinjena snaga opasnost onima koji na taj nezaustavljivi nalet mladosti nemaju odgovor. Trebalo ih je samo sačekati i ljudski dočekati. A ne kritikovati što su ovoliko čekali da se pokrenu. Čekali su, tačno je. Ali više u nevjerici što smo to mi sve ove godine uporno ćutali? Kako je moguće da nas ni dvije strašne tragedije na Cetinju nijesu probudile iz zimskog sna? Kako smo dopuštili da nam otimaju crkve, manastire i groblja u kojima su kosti naših predaka. Onih koji su od sebe odvajali da bi nama ostavili. I kad su viđeli da od nas nema vajde, znali su što im je činjeti.

Sami, bez ičije pomoći i podrške, krenuli su tamo odakle jedino može glas da im se čuje. Na ulicu!  Da glasno poruče da neće stati dok im se zahtjevi ne ispune. A oni su jednostavno rješivi i potpuno jasni. Ostavke odgovornih za masakr.

Što je moglo da zasmeta navodnim patriotima? Zar to nije bio i njihov zahtjev? Možda jeste, ali će iza njega stati jedino ako je baš te nekolicine koja se dobro pozicionira u svakoj vlasti. Znaju oni dobro da im je najbolje uživati blagodeti politike biti ni tamo, ni ovamo. Samo da je bog takvu poživi, reći će u sebi. Valjda ih zato nema na studentskim protestima. Da ih ne sokole, ako već kod njih ne može da prođe ona njihova „mudrost“: ne talasaj.
Daleko od toga da studenti nemaju podršku. Imaju je i to raduje. Oni su probudili sve što je zdravomisleće u ovoj napaćenoj zemlji. Biće je, bez sumnje još više. To ne zavisi samo od studenata. Naša pomoć im je neophodna. Ne da im se plekamo u rabotu, jer su pokazali da su u mnogo čemu zreliji od nas. Nego da im budemo leđa na protestima i šitit od svakog demoNkratskog nasrtaja. Da izlaskom odgovaramo na svaki njihov poziv. Da vide da nijesu sami.
Gledam kako to po Srbiji čine udruženi studenti i građani. Slobodarsko hodočašće tamošnje mladosti prati oduševljeni narod po svim selima i gradovima kuda prođu. Dočekuju ih kao svoju đecu i iznose im hranu,vodu, piće,kolače, ljekove i sve što im treba.
Neka to vide ovi naši posmatrači iz kafića. Umjesto kritike da iznesu studentima čaj ili kafu, pa i neki kolač da im cukar digne. Valja se. Imaju okle. Dobro se ofajdili i za vrijeme onih a i ovih. Da ih upitaju kako su i trebali  im što? Pa kad se sve završi, neka se vrnu u kafanu, đe su njihove sve svetinje. Neće se to desit, više sam nego siguran. Jer oni vole samo sebe i svoje privilegije. Sa koje god strane da dolaze.
Istrajaće studenti i bez takvih pojavnih oblika. Dovešće ovu priču do kraja, bez sumnje. A kad ovi isti nakon svega budu stali u novi red kako bi se  opet dočepali nečega iz ponude, nadam se makar da će dobiti zasluženi odgovor.
Mada, iskustvo govori da kod nas tako nešto nikad nije bilo. Što će reći da su oni pogodni za sve sisteme, funkcionisali po pravilu bez ikakvih problema, slobodno prelazili iz jednog u drugi.
Valjda je vrijeme da se i to promijeni. I da zatalasa i te kako. Sad ili ikad!