U Novoj da se probudi izgubljena čast

Piše: Slavko Mandić

Ne valja, ali je ipak bolje od onog čuda koje nas je udaralo po glavi svakoga dana, nešto više od godine. I prijetilo da će i nas u aps smjestit samo ako mu na um pane a naše nacionalno bogatstvo bezočno uzimati i dijeliti velikodušno doskorašnjem bratu Vučku, uz kleromelodičnu poetsku naklapalicu apstraktne breskvice Danice Crnogorčević „Veseli se srpski rode“. E da joj je jadnoj da Srbogorčević prezime nosi. Poput mnogih u Crnoj Gori, koji se prodadoše jeftino JovaNikiju nekom po redu, ne previše inteligentnom, kako ga javno ocijeni njegov upokojeni učitelj Risto, zvani Amfilohije. E ti takvi, minijaturni izdajničići, posrkaše sve što im „velikodušno“ u kazan udrubi srbijanska turbo turšija. E pa ti takvi, obučeni u plastičnu robu sa Abazovog puta, čine razgibavanje oko hrama svako jutro. Ni kiša im ne smeta a kamo li čuveni podgorički śever. Lijepo li je čut kad se sretnu i kad onako (ne)ljudski prozbore po koju. Na sav glas. Da ih čuje nepomenik u crnoj mantiji, s bradom do pojasa. Jer, on je tu da prati ove nesrećnike. Zna dobro kakvi su i da bi se moglo lako desit da se opet preobrate u ništa. Ako ko zeru više ponudi. Zato se izdajničići proderu na prvoj okretnici oko svoga ničega:

– Đe si Srbo? Što činiš?
– Srbujem brate Srbine, a što bih drugo. Od narodne kužine crkve Srbije, pomognute iz budžeta cijela narooooda našega dobismo ove patljike i šuškavu trenerku sa markom aždau (to vam je ona Lakoste). Tu su nam dobroćudni popovi naštampali i par ratnih zlikovaca, kriminalaca i ubica. Da se nađe, zlu trebalo, reče srboumni „patriota“, čiji je zadatak da pomože iz sve snage unišenje crnogorskog čojstva i junaštva, tradicije i kolosalnog antifašističkog ponosa.

– Okle ovi jutros, čuju se i neki preostali domaći? Od čega su ovakvi nikogovići načinjeni?

– Muči jadan, što se praviš da ne ne znaš. Vazda je ovakvih bilo. Istina ne u ovolikom broju. Ali, reče onaj poljoprivredni snepovac, rodna je godina. Tvoje je samo da ih dobro nađubriš i završio si rabotu. Niknu odasvud. A evo i sam vidiš.

No da se mi vrnemo pevaljki, nacionalnoj stratosferi polikanskog srbijanskog suživota. Pokušala je da se preimenuje i Srbogorčevićku. Vjerovala je da tu neće biti problema. Pa glasuje na više adresa. Đe god treba i zna se za koga. Ali neko koči. Neki um, poput onoga Maloga lopužine, ličnoga druga velikoga vožda. Nešto ni on nije za to. Neka se još malo crvči pod ovim prezimenom, reče i pogubljeni Dačić. Aktivno se uključio i ruski ambasador u Beogradu, inače brat od tetke srbijanske politike, Aleksandar Bocan-Harčenko. Prilično značajna ličnost za obavezno poslušavanje malih srbijanskih snaga. Njemu se dopala Danica, ali ajde ipak da je malo još proba. Na kraju će svoj sud dati lično Putin. Preko svoga izaslanika Sergeja Lavrova.

Vidi jadna Crnogorčevićka da joj nema ništa od Srbogorčevićke. Svjesna je da joj jači neće dati, kako bi je isprobali po svakom pitanju. Zato je kompleks lojalnosti  ćera da se dokazuje vlasnicima i bude još žešća i plamenom okićena jače podvriskuje obučena u pokradenu crnogorsku nacionalnu nošću. Kad nemaju svoju, a i da imaju nije ovakve krasotne ljepote ka ova naša.
Taj dio razvrstavanjima po bokovima završićemo  epskim suzama Noleta nacionale. Scenski igrokas gromoglasne kuknjave dogodio se na baladuru beogradskog starog dvora. Nešto mu se steškilo od nacionalne srbijanske ljepote. Valjda zato što zna da je crnogorac po čukunđedu, prađedu, đedu, (da maknemo oca koji nije ni ono ni ovo), Noletenceta zabolje ispod plećke. Krivio se ka manit od emotivnog napada. Boli brate crnogorska postojbina. I to žestoko. Nije šanse bilo da su ga dugo mogli umirit ni sportisti kolosalni koji su ga mazili, ljubili, grlili njegovu svetu auru. Lelek sebra, kako bi stihom kazao legendarni Tin Ujević.

Duboko u noć, zaustavi Crnogorac Srbije svoju kuknjavu. Već su mnogi oko njega polijegali. Ali ne i on. Dokazao se onima istima koji su ga napadali kad je dokazivao EU razumijevanje. Sad kad se vrnuo, a to i suzama dokazao, sve je drugačije. Možda će morat zaplakat još koji put. Biće lakše jer je probio led. Obje strane to znaju.

Minula godina donijela je pregršt novoga. Dobismo preśednika države, slučajnog Jakova. Poperio ga lično Vučić. Smjestio Milojku nešto oko državljanstva, ovo isto što je onomad naširoko davao Srbima iz Republike srpske i Crne Gore da za njega glasaju, plaćajući im prilično. Uz sendvič i parizer. Mislio je da će brat Abaz strpati u Spuž Spajića, pa da se njega oslobode trajno, kako bi imali sto posto njegove na svim pozicijama crnogorske vlasti. Ali ovaj ne stiže. Nešto ga je spriječilo i sad će to žestoko da plaća. Malo će da ga saslušavaju, pa kad se to primi kao normalno, ko zna đe će potom?

Nešćaše Evropa četničkog vojvodu na mjestu šefa parlamenta. Usprotivi se i nezainteresovana Amerika. Ali snaga četništvu leži u Vučiću. I Putinu. A ima po malo i Kim Jong unu. Ošeća se i blago prisutvo Si Đi Pinga. Malo li je snage reče mi jedan čoek  na jednom mjestu, kod jednog čoeka… A nema crnogorskog jezika, je li žigolo bolesno jednog vremena?

Popisom bi da prekroje sve. I ime i prezime Crne Gore. Jezik i vjeru prađedovsku. Ama baš sve. Taj zadatak Vučko je povjerio bratu Abazu,  slaboorganizovanom albanskom svetosavcu. A htio je. Sve je maka iz popisnih komisija. Samo svoje ostavio. I spiskove načinio da samo njini budu. Ali se umiješa Milojko i sklepa nekakav dogovor s opozicijom. Abaz crče od muke. Zna on dobro što to u nastavku priče znači. Zna da Spajke nije zaboravio kad je htio da ga apsi zbog Do Kvona. Zna da je bez čekanja počistio njegove najmilije iz ANB-a i drugih značajnih pozicija. Mnogo toga zna. Zazvonio je poštar na njegova vrata prije dva dana. Nešto ga zovu u Specijalno tužilaštvo. Viđećemo što će tamo.

Kad rekosmo da je postignut nekakav dogovor opozicije i vlasti, śetismo se i onoga:„Ne vjeruj Dajancima ni kad ti darove donose”. To će reći budi bar oprezan, ako ništa drugo, kad ti neko mnogo obeća, kad te fali i nudi ti više od onoga što ti treba.

Na kraju pośećanje s početka.

Slagao je kad su ga birali za premijera. Obećao je Crnu Goru u Evropsku uniju, a surgao je u provaliju iz koje se teško čupa. Obećavao je brda i doline. Povjerovaše mu.  A onda se na djelu pokazaše izdajničke namjere i proradi dajanski naum prevare.

E taj je otišao. Vjerujem politički klizi ka provaliji iz koje se neće moći izvaditi, jer je mnogo nepočinstava i zla nanio narodu Crne Gore. Za to se mora platiti cijena koliko god država bila slaba. Jer, nijesu svi korumpirani i prodati. Ima časnih koji pošteno rade svoj posao. Pomozimo im da osnaže one druge i da se vrati autoritet institucija.
U Novoj da proradi izgubljena čast.