direktno.rs
Kao roditelj iz OŠ “Vladislav Ribnikar” i kao obrazovni profesionalac, pozivam odgovornog u Ministarstvu prosvete da bez odlaganja razreši direktorku OŠ “Vladislav Ribnikar”, Snežanu Knežević, te da sprovede istragu o odgovornosti psihologa i pedagoga škole zbog neprepoznavanja faktora rizika kod učenika K. K. i da ih udalji iz školstva bez odlaganja.
Gde se u vreme tragedije nalazila psiholog škole, a gde pedagog škole? Događaji su se desili u radno vreme uprave škole.
Događaji koji su započeli u holu škole dešavali su se na svega dva metra od kancelarije direktora i pedagoga, pa je nejasno gde su one bile dok su ubijani čuvar Dragan, dve dežurne učenice, devojčice iz petog razreda, i još jedna devojčica pored klavira u holu škole. Pokojni “Draganče” je krenuo u susret ubici da bi, raširenih ruku, sa onim svojim osmehom, zaštitio dve male devojčice koje su bile dežurne u holu.
Gde su se nalazile direktor škole i pedagog dok je mali ubica išao hodnikom od njihove kancelarije do kabineta istorije, što je nekih 15 metara, da bi tamo nastavio pokolj?
Zašto direktorka škole nije udostojila roditelje nijednog obraćanja od 3. maja, kada se tragedija desila, do 9. maja, kada je poslala jedno konfuzno pismo u kome nas “obaveštava” o “rasporedu nastave”, koji je svaki dan drugačiji, čiji sadržaj nije jasan, i iz koga se vidi totalna bezidejnost i nekompetentnost za nošenje sa situacijom?
Ministar prosvete Branko Ružić podneo je ostavku zbog ovog događaja. Zameraju mu što je čekao pet dana od događaja, jer je pristojno odmah podneti ostavku. Ali on je ostavku podneo, iako očigledno “nije kriv” za tragediju, jer niti je bio u školi, niti je mogao znati šta će se desiti, niti je direktno odgovoran za školu.
Podneo ju je jer je pristojan čovek.
Na stranu njegovo političko opredeljenje, koje ovde nije bitno.
Direktorka škole, Snežana Knežević, još uvek nije podnela ostavku, evo sedam dana od tragedije, i nejasno je da li je bila u školi i da li se uopšte oseća odgovornom za tragediju, bar iz elementarnih moralnih razloga iz kojih je i ministar podneo ostavku. Isto se odnosi na psihologa škole i pedagoga škole, koje nisu prepoznale znake da je učenik K. K. na ivici pucanja.
Čak i da se ne osećaju krivima, čak i da nisu odgovorne, imaju objektivnu odgovornost. Ne očekuju valjda da nastave da rade sa decom, da deca dolaze kod njih, da donose odluke i preporuke o deci, posle svega ovoga?
Istovremeno, u medijima se pojavila informacija da je neka policijska uprava poslala dopis školama da identifikuju “antisocijalne učenike” i da to prijave policiji.
Očigledno je da upravljanje ovom krizom prevazilazi sposobnosti nadležnih, pa je to bio osnovni razlog za izlazak na ulice Beograde više od 50.000 ljudi (bilo ih je verovatno blizu 100.000), u ponedeljak, 8. maja 2023.
Pozivam nadležnu osobu u Ministarstvu prosvete posle ostavke Branka Ružića da odmah donese odluku o ukidanju završnih ispita za upis u srednju školu učenika osmog razreda OŠ “Vladislav Ribnikar” ove godine, i učenika sada sedmog razreda iste škole, sledeće godine, i da im se omogući bezuslovan upis u srednju školu po izboru.
Deca nemaju i neće imati normalnu nastavu u školi u kojoj su njihovi drugovi prošle nedelje masakrirani, svega nekoliko nedelja pre kraja školske godine. Potpuno je nemoguće da spremaju završni ispit, niti da uopšte uče. Biće dobro ako prođu bez trajnih posledica katastrofalnog iskustva. Samo potpuno nerazuman čovek može da smisli da se “normalizuje nastava” nedelju dana nakon pokolja, u istom prostoru.
Na kraju, u normalnim, uređenim društvima, škola bi bila sravnjena do temelja, kamen na kamenu od nje ne bi ostao, pa bi tu nikao spomen park, ili spomenik, ili i jedno i drugo. Alternativno, bila bi temeljno renovirana i pretvorena u mauzolej za decu žrtve i za svu decu. U ovom đilkoškom društvu neki “tim” (stara srpska reč) je smislio da škola ostane sa sadašnjim imenom (a izgleda i sa sadašnjom upravom), kao da se ništa nije desilo.
Ukoliko škola ostane da stoji, ona treba da postane spomenik, a ne da se na stratištu izvodi nastava. Ona treba da dobije neko primereno ime, poput “Eme Kobiljski i drugova”, ili ime bilo koje od poginulih devojčica sa nastavkom “i drugova”, ili “Andrije Čikića i drugarica”, ili “Dragana Vlahovića i naše dece”, ili što je možda najbolje, “Devet beogradskih anđela”. To je, posle ovog iskustva ovog grada, ovog naroda, neuporedivo primerenije od naziva po imenu komunističkog novinara.
Ljubav te dece i tog dobrog čoveka, dobrog kao hleb, treba da ostane energija koja nas leči, iz mauzoleja u kome bi se energija tragedije, posvećenjem i pijetetom, transformisala u energiju mira i utehe.
Kako je moguće da smo toliko podivljali kao društvo da nemamo savesti da podnosimo ostavke posle ovakvih događaja, i da nekome pada na pamet da se ponaša kao da je “business as usual”?
Kakvu bućnost bismo onda imali kao ljudi, kada bismo tako postupali?
Prof. dr Aleksandar Fatić, Institut za praktičnu humanistiku, Fellow, APPA, New York
PRAVILA KOMENTARISANJA
Komentari se objavljuju na portalu Skala radija. Odgovorni za sadržaj su isključivo autori napisanih komentara.
U komentarima je zabranjeno koristiti uvredljive riječi, psovke i klevete. Neće se objavit komentar koji sadrži ove elemente kao ni tekst komentara koji sadrži govor mržnje. Ukoliko se dogodi propust pa tekst bude objavljen, moderator je dužan da ga odmah ukloni čim ga primijeti ili mu neko skrene pažnju na sadržaj. Neprimjeren sadržaj će biti uklonjen a autor može biti prijavljen nadležnim organima.
Za eventualne primjedbe i sugestije mejl je [email protected].