Prof. dr Đorđije Blažić: Preśednik nema ustavno ovlašćenje da raspušti Skupštinu, ali postoji  interes građana

Gostujući u emisiji „Tamo i natrag sa Slavkom Mandićem“, emitovanoj na TV A plus, sinoć je prof. dr Đorđije Blažić na pitanje da li nakon isteka roka od 90 dana za formiranje nove vlade Preśednik države može da raspušti skupštini, između ostalog kazao da Preśednik nema ustavno ovlašćenje da raspušti Skupštinu, ali postoji  interes građana u ovakvoj situaciji totalne blokade, koja ide u nedogled.

Definicija i položaj predsjednika Crne Gore, Skupštine, Vlade je jasno uspostavljena kako je uspostacljena u ustavno pravnom sistemu. Imate ustavni okvir koji je vrlo jasan. Svi ovi procesi oko izbora vlade se ne odvijaju u okviru Skupštine, ili u okviru Vlade ili u okviru Predsjednika države. Ne! To je trougao koji je međusobno povezan. U tom trouglu se otvija taj proces. Ključna je nadležnost Skupštine da bira Vladu. Mandat Skupštine je 4 godine. Postoje dva potpuno različita oblika prestanka mandata. Jedan je raspuštanje Skupštine a drugi je skraćenje mandata. Skraćenje mandata je autonomno, ekskluzivno pravo parlamenta koji jedini može sam sebi da skrati mandat. A potpuno drugi institut je vezan za raspuštanje Skupštine. Tu su uključeni i drugi subjekti. Ustavno ovlašćenje Vlade je da raspušti Skupštinu u skladu sa 92. i 110 članu Ustava. Ali je tu važno da se odvoje procesno pravni i materijalno pravni uslovi. P ne može ni Vlada a ni Preśednik kad oće da raspušte Skupštinu. Moraju da postoje materijalno pravni uslovi ispunjeni da to učinite.
Dakle, objašnjava Blažić, Vlada raspušta Skupštinu pod uslovom kad Skupština duže vremena ne ostvaruje svoje funkcije. U toj situaciji Vlada dobija ustavno ovlašćenje da je rašpušti.
Blažić je objasnio da je više puta naglašavao javno da se Skupština mora raspuštiti. Osnovna funkcija Skupštine je zakonodavna funkcija. Tada je bilo preko 30 zakona koji čekaju. Niko u Skupštini nije reagovao i tada su se stekli uslovi da se ona raspušti. To nije urađeno jer politički nije odgovaralo tadašnjoj Vladi i zato smo došli đe smo došli.

Na pitanje da li preśednik ima pravo da raspušti Skupštini, Blažić je objasnio da je on druga priča. Član 92 Ustava propisuje u stavu 3 ovlašćenje. Skupština se raspušta ukazom predsjednika Crne Gore. Na isti način kao kad Vlada raspušti Skupštinu, tada Preśednik takođe donosi ukaz o raspuštanju. Ali ka donosi kao deklaratorni akt. U sadržinskom smislu Preśednik konstatuje činjenicu da je Vlada raspuštila Skupštinu. Norma baš i nije jezički čista.
U 92. članu, stav 1 imamo da se Skupština raspušta ako ne izabere Vladu u roku od 90 dana od dana kada Prešednik Crne Gore prvi put predloži mandatara. Potpuno jasna norma. Problem je što sve ovo nije ni smjelo da dođe u opticaj. Zato što je Predsjednik prekoračio svoje ustavno ovlašćenje. On je odredio mandatara u pola mandata Skupštine.

Materijalno pravni uslovi da bi Predsjednik uopšte došao u situaciju da koristi svoje ovlašćenje da predloži mandatara su potpuno jasni i osnovcu, objašnjava Blažić. Preśednik Crne Gore predlaže mandatara u roku od 30 dana od dana konstituisanja Skupštine. Postoje dva materijalno pravna uslova da bi Preśednik uopšte mogao da koristi svoje ovlašćenje, i to su ta dva uslova. Postoji i treći uslov, takozvani procesni uslov koji je definisan članom 95, tačka 4: Preśednik Crne Gore predlaže Skupštini mandatara za sastav Vlade nakon obavljenih razgovora sa preśednicima političkih partija zastupljenih u Skupštini. To je nonsens jer partije nijesu zastupljene u Skupštini. Dalje, dvoje sudija Ustavnog suda i Zaštitnika ljudskih prava i sloboda. To su procesni uslovi, što će reći, da bi Preśednik odredio mandatara mora da su ispunjena sva tri uslova. On mandatara može da odredi samo nakon sprovedenih parlamentarnih izbora u roku od 30 dana poštujući proceduru.

Na pitanje da li preśednik Đukanović u ovom trenutku ima pravo da raspušti Skupštinu, Blažić je odgovorio da u ovom slučaju nemamo jasnu normu. Ali imamo tumačenje prava a ne golo čitanje. Imamo, kazao je Blažić 7 načina tumačenja prava. Prvo početno tumačenje je tzv jezičko tumačenje. To znači čitanje. A cilj ovog tumačenja je da onome ko čita normu bude jasno i da dođe do zaključka da li u tom čitanju postoji neka riječ ili dio rečenice, ili neki termin koji on ne razumije. Jer ako postoji, onda ne može da ga tumači. Suštinsko, krucijalno tumačenje, vrhusko tumačenje je ciljno tumačenje. Ono ima potpuno drugi cilj a ona je da ustavotvorac tom normom želi da ostvari neku društvenu vrijednost ili da je zaštiti. A ne da uništi.
Da li je cilj ustavotvorca  bio da ovakvim propisivanjem, uključujući i pravne praznine koje postoje u Ustavu blokira institucije ili mu je cilj bio da institucije funkcionišu. Ja mislim, konstatuje Blažić, da tu ne treba pravno znanje, već zdrav razum.

Preśednik države u ovoj situaciji kakva je trenutna treba da obavi razgovore sa preśednicima ili predstavnicima Klubova poslanika, dvojicom sudija i ombudsmanom. Zato što su poslanici konstitutivni elementi Parlamenta. Ako je tačno da Preśednik nije obavio razgovore u smislu stava 2 sa predstavnicima svih političkih partija, kako je propisano Ustavom, onda je napravio propust, jer je morao sa svima. Tu je velika pravna praznina jer ne postoji procedura kako se to vrši. Blažić je naveo primjer kad je parlamentarna većina dostavila spisak Prešedniku države, a Ustav ne propisuje način. Blažić kaže da to po njemu jeste propust procesne prirode.

Konkretno u ovoj situaciji imamo da čaln 92 se ne može primijeniti jer se Skupština raspušta ako ne izabere Vladu u roku od 30 dana kada Preśednik Crne Gore prvi put predloži mandatara. Mi tu situaciju nemamo, jer uopšte nema prijedloga mandatara. A dužnost Preśednika je da predloži mandatara jer tu nema diskreciono pravo a koha će, njegova je volja. Kad se obave razgovori Predsjednik tada ulazi u zonu drugu. Ne u zonu dužnosti nego u zonu diskrecione ocjene. On na osnovu demokratskih standarda, jer nema ustavnih uslova, koriti one koji su se i do tada koristili. A suština priče je da postoji diskreciono pravo Preśednika da, između više kandidata, za mandatara odredi onoga za kojega on smatra, vodeći računa kakve impute je dobio u razgovoru, čiji je smisao bio da pomogne Preśedniku da stekne utisak ko je taj kandidat kojega će predložiti Skupštini a koji uživa potrebnu većinu.

Koristeći ovlašćenja da predlaže mandatara, Preśednik ga predloži a Skupština ga ne izglasa. Nakon toga postoji 90 dana za dogovaranje, pregovaranje, trgovanje. Kad to vrijeme prođe treba jasno reći da Preśednik nema neposredno ustavno ovlašćenje da u takvoj situaciji raspušti Skupštinu. Međutim, objašnjava Blažić da je i ranije iznio svoj stav, ako uđemo u ciljno tumačenje pravnih normi da ta odluka nema za cilj blokadu institucija, a kad ne postoji drugi način da se predloži mandatar i izabere vlada, onda je jedino rješenje da se Skupština raspušti. Drugog rješenja po njemu nema, još jedanput naglašavajući da Preśednik nema ustavno ovlašćenje da raspušti Skupštinu, ali postoji  interes građana u ovakvoj situaciji totalne blokade, koja ide u nedogled.