Imate danas apsolutnu težnju da se sve racionalno u našoj kulturi zameni nekim oblicima pravoslavnog fundamentalizma

INTERVJU: Prof. dr Miladin Životić, filozof (1930-1997)

(U znak sjećanja i svojevrsnog omaža, zbog izuzetne i gotovo nepojmljive aktuelnosti objavljujemo – nakon trideset godina od njegovog nastanka – intervju Gorana Sekulovića sa prof. dr Miladinom Životićem, 1930-1997, jednim od najistaknutijih srpskih liberalnih antiratnih i građanskih aktivista i jugoslovenskih i srpskih filozofa, suosnivačem Beogradskog kruga i osnivačem Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu koji je ustanovio nagradu sa njegovim imenom za doprinos kritičkom građanskom angažmanu i aktivizmu)

Navršava se četvrt vijeka od smrti prof. dr Miladina Životića, redovnog profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu. Predavao je savremenu filozofiju i aksiologiju. Bio je urednik časopisa „Praksis“ i član Upravnog odbora Korčulanske ljetnje škole. Dugi niz godina bio je urednik časopisa „Filozofija“ i tri puta predsjednik Filozofskog društva Srbije. Sa grupom od osam nastavnika odstranjen je sa fakulteta 1975, da bi bio vraćen 1987. godine. Objavio knjige: „Pragmatizam i savremena filozofija“, „Čovek i vrednost“, „Egzistencija, realnost i sloboda“, „Revolucija i kultura“, Aksiologija“, „Moralitet, legalitet i legitimitet“. Bio je potpredsjednik, a u času smrti  predsjednik Beogradskog kruga.

Da li je Vaša sudbina disidentske prirode? Najprije udaljavanje sa Filozofskog fakulteta u Beogradu i izolacije zbog 1968. godine, a sada opet ne pristajete da budete dio jednog novog, stvarnog i mogućeg, totalitarističkog, nacionalističkog kolektiviteta. Je li mišljenje sopstvenom glavom i nepristajanja na gubljenje individualiteta, osnovni znak prepoznavanja svakog nezavisnog intelektualca?

– Pojam disidentstva se uvijek veže za totalitarističko društvo, društvo bez slobode, u kojima ima pretenzija za monolitnim mišljenjem, uspostavljanja kontrole nad duhom, kulturom, umjetnošću i svim oblastima društvenog života. prema tome, disident je otpadnik, onaj koji otpada od ustaljenog, oficijelnog načina mišljenja. Takva društva, totalitarna ili autoritarna (autoritarnost je blaži oblik totalitarizma, gdje je monopol nešto labaviji), su realnost u kojoj mi živimo. Zato je disident pobunjenik koji traži dve stvari: pravo vlastitost, dakle, na svoju vlastitu pamet i svoje vlastito viđenje, i traga, naravno, za istinom. Jer, disident nije izolovan čovjek, on je samo čovjek koji ne pristaje na ideološke obmane i mistifikacije. Disident je čovjek koji traga za onim oblicima pobuna koji će ih vezivati za intelektualne snage koje teže augumentativnom mišljenju. Disident su vijek u potrazi za argumentom, a ne za prihvatanjem ideologije. Disident traži racionalnost u jednom svijetu iracionalnih ideoloških mistifikacija. U ovom smislu biti disident, u ovakvim društvima, jeste jedna časna pozicija, a koliko ona može da bude efektivna i da daje rezultate, to nije naše da prosuđujemo, jer se mi ne angažujemo radi postizanja trenutnih rezultata, već kao čuvari istine i ljudskog uma.

Komunističko jednoumlje je završeno. Šansa za demokratski preobražaj nije iskorišćena, prevladala je druga, nacionalistička, isključivost, sa čini se, najgorim posljedicama – međuvjerskim i međuetničkim građanskim ratom. Ima li nevinih, više ili manje krivih u našoj krvavoj drami?

– To je najgore što nam se moglo desiti. Iz jednog autoritarnog društva da upadnemo u još veću agresiju. Nacionalizam sa svim svojim oblicima je jednog krajnje retrogradno društvo. I sada ono što je u Vašem pitanju posebno značajno jeste ima li tu nevinih? Postoji sada kod nas, kada se ovo užasno prolivanje krvi treba da završi, i kada ja javnu scenu kao ratni pobjednici treba da se pojave ljudi koji su u stvari zlikovci i ratni zločinci, postoji neophodnost da se mi pripitamo ko je u stvari napravio ovaj rat? Mi nismo bili nikakvom svojom tradicijom osuđeni na retorziju i na proizvodnju nacionalnih netrpeljivosti i mržnji. Po mom dubokom uvjerenju to je delo koje je nastalo u sprezi političara željnih da po svaku cijenu sačuvaju monopol vlasti i jednog dela nacionalističke inteligencije koja je dala ideološku osnovu za nacionalističku politiku kod nas danas. Ko je sve u tom poslu učestvovao mi moramo odgovoriti. Mi smo počeli taj odgovor knjigom „Intelektualci i rat“, međutim, u tom poslu su učestovali i članovi Akademija nauka, zatim Udruženja književnika, možda i drugih društava. Stručnih, dakle, ljudi koji su na javnoj političkoj sceni mogli da poguraju javno mnjenje. Učestovali su tu i neki djelovi Univerziteta. Bez obzira na pobunjenu mladost koja je bila antinacionalistička u Beogradu za vrijeme studentskih protesta. Učestvovala je i Crkva, itd. Dakle, mora se dati odgovor. Odgovor na pitanja ko je kriv za udes u kojem mi danas živimo i čije posledice ćemo snositi decenijama, kojima smo upropastili čitave generacije mladih ljudi, ušli u materijalnu i duhovnu bedu, osuđeni na život u jednom društvu koje u ovakvim uslovima, sa ovim rezultatima rata, sa takvim monstruoznim državicama, može biti samo totalitarno društvo u kojem nema razvoja. Ni umetnosti, ni filozofije, ni društvene svesti u pravcu demokratskih perspektiva nema u tim uslovima. Danas se moramo pitati kako, na koji način i ko je sve kriv za posledice ovog rata? Nauka, naravno, ne zna ni za nacionalne ni za državne granice. Kad se te granice ovako sada postave, to može da bude samo krajnji retrogradni ideološki sistem, koji će oblikovati najautoritarnije oblike svesti kod pojedinaca, a tu intelektualna pamet i svest će za dugi period morati da idu na margine javnog života. Ovdje je sada važno kako izbjeći tu sudbinu da se apsolutno ne marginalizujemo, da ne ostanemo izolovani, ako uopšte preživimo posledice ovog rata. To je sada glavno pitanje. Lično smatram da mi nismo podjednako krivi, ne smatram čak ni da smo svi krivi, krivce treba označiti u onom ko je podsticao na mržnju ili na nacionalnu netrpeljivost, dakle, ko je podsticao na rat. Ne može da bude krivac onaj ko se protiv rata borio. Sve su varijante da uđu u obzir u rješavanju naše krize, odnosno u dogovor na pitanje kako izađi iz autoritarnog sistema, osim jedne-ratne. Ko je kriv za tu najgoru moguću opciju, to se mora reći. Nisu samo krivi političari, već i znatan deo intelektualaca. Prema tome, postoji u našoj inteligenciji jedan častan, mali deo ljudi koji se protiv rata borio i postoji jedan koji je danas favorizovan i ima veliku ulogu na javnoj sceni političkih odnosa i to je onaj koji nastavlja užasno đavolski posao, zločinački posao daljeg širenja nacionalnih netrpeljivosti i mržnji, s kojim mi možemo jako lepo ući, i bojim se da već i ulazimo, u oblik fašističkog populizma.

Negdje ste ranije rekli da poslije komunizma dolazi liberalizam ili fašizam. Sada ste na neki način identifikovali tu opasnost. U kakvim konkretnim oblicima su moguće te represije?

– Mi smo sada u jednoj velikoj bedi i apsolutnoj izolaciji, samoiskrivljenoj ksenofobičnosti prema svetu. Kao takvi ne možemo govoriti o uticaju jedne tradicije koja je za nas jako važna. To je jedna liberalna, građanska tradicija, ali i ona tradicija koja je insistirala na ljudskim pravima, pravu na individualne slobode, koja je demistifikovala svaku monopolitičku ideologiju, kao i tragovi borbe koji su vidni kao posledica pobuna mlade generacije 1968. Sve te tradicije su mogle da se slože u jedan kapital za dalju demokratizaciju našeg društva. Svi ti napori sada, trenutno, izgledaju kao da su poraženi. Umjesto njih imate danas, apsolutnu težnju da se sve racionalno u našoj kulturi zameni nekim oblicima pravoslavnog fundamentalizma, koji se tobože oslanja na vizantijsku tradiciju, ali tu tradiciju ne ume da čita kao deo jedne ekumenske kulture, jer i toga ima tamo, otvorene prema svetu, nego kao nešto što treba da se potpuno izoluje od svega što je razvoj u svetu racionalno doneo. I sada treba kosovski mit, koji je pretvoren u politički mit, u političku ideologiju, da bude osnova za krajnje primitivnu sliku o jednom narodu, sliku koja treba da odgovori o negativnim kvalitetima tog naroda, i pre svega o ratničkom i bojovničkom sistemu vrednosti, koji je u osnovi, ipak, patrijarhalni i autoritarni. Preko njih treba da se pokažu vrednosti tzv. autohtone, izvorne, zaboravljene srpske tradicije… To je apsolutno opasno, u tom populizmu su se intelektualci veoma mnogo udvarali svakom narodu i zna se šta je to. Svako udvaranje narodu je jedan oblik autoritarne mitologije. Doprinosite i pomažete vlastitom narodu samo ako mu govorite istinu. Intelektualac mora da bude čovjek koji rizikuje da stalno bude od te ideologizovane i mistifikovane svesti ili većine progonjen i napadan, ali on mora da izdrži u tom naporu i da kaže istinu o položaju i stanju duha svoga naroda. Tek tada kada to govori on može da kaže da je pripadnik jednog naroda. Onog časa kad počne da se stidi svih nedostataka pogotovo u ovim našim uslovima, on je daleko odgovorniji od onoga koji peva ode svom narodu. Mi smo, dakle, imali mogućnost da razvijemo liberalnu i demokratsku tradiciju, koja je tanka, ali se ipak negdje slagala sa naporima generacija da se domognu ljudskijeg i humanijeg življenja. To su generacije koje su se borile u 19. i 20. veku, između dva rata. Mi smo tu tradiciju potpuno zanemarili, imamo ljude kojima su puna usta demokratije, ali to što oni nude danas jeste jedan totalitaristički nacionalizam, koji je doveo do svega ovoga. Vidim da se i dalje nastavlja borba između mogućnosti demokratizacije i sve veće opasnosti od fašizacije. I kako ćemo izaći iz te borbe ne znam.

Profesore, u isto vrijeme postoji populizam i na drugim prostorima bivše Jugoslavije. Posebno je čini se identičan, ili sličan ovom o kojem, vi govorite – srpskom ili srbijanskom – onaj u Hrvatskoj, zar ne?

– Naravno da postoji i ja mislim da su to dva populizma u uzajamnim odnosima i da s jedan bez drugog i ne mogu ni razumjeti. Svi naši problemi na ovim prostorima su bili problemi odnosa Srba i Hrvata, problemi u kojima se najviše očituje jedna prejaka ideologizovana razlika između Istoka i Zapada, veća nego kod drugih naroda, razlika koja dobija institucionalne forme netrpeljivosti i u školstvu i svuda. Srpski nacionalistički populizam ima za svoj pandam hrvatski nacionalistički populizam, a od demokratizacije Srbije će zavisiti da li će one snage koje se u Hrvatskoj mogu suprotstaviti nacionalističkom populizmu imati šanse ili ne. Jer, ja mislim da su demokratski potencijali Srbije veći nego u Hrvatskoj. Mi, ako što znate, pokušavamo sve oblike saradnje da bi se ono što se sada javlja kod nas kao jedna politička snaga – a to je borba protiv svih vidova populizma i protiv svega onog što je izazvalo ovaj rat – da se na neki način preko toga podstaknu postojeća intelektualna i duhovne snage u Hrvatskoj.

Često se čuje kao primjedba kritičkim intelektualcima u Srbiji da pogledaju malo bolje situaciju u drugim republikama, osobito u Hrvatskoj. Meni se čini da Vi insistirate na analizi stanja u Srbiji, kao intelektualac koji prevashodno želi da u svom narodu, u svojoj sredini, dâ doprinos a samim tim da pomogne demokratske procese i u drugim republikama.

– Naravno, pa kako bi moglo biti drugačije? Ja, doduše, imam pravo da kažem svoj sud o celom svetu, pa i o drugim narodima. Ali, ne možemo pomoći drugim ljudima ako pre svega u vlastitoj sredini ne djelujemo. Danas je svet jedna povezana celina i ne može ni jedan narod druge narode na učini neslobodnim, a da sam bude slobodan. To je po prirodi stvari nemoguće. Prema tome, intelektualac se mora boriti za slobodu u vlastitoj kući, da bi omogućio i drugim neslobodnim narodima da je steknu. Autoritarci vole da kažu – vi imate pravo da sudite samo o svojoj sredini. To nije tačno. Mi imamo pravo da sudimo o svemu, da tražimo istinu o svakoj sredini, ali mi možemo pomoći i drugu sredinu i podstaći demokratske potencijale samo ako se u vlastitoj borimo za slobodu.

Vaš nekadašnji „istomišljenik“ i saradnik iz doba „Praksise“ i Korčulanske ljetnje škole, filozof Mihailo Marković, sada potpredsjednik SPS, na ovogodišnjem Vukovom saboru u Tršiću reče da savremena Evropa nema više jednog Getea, braću Grim, Tomasa Mana… i da bi Srbija slobodno mogla i trebala da se distancira i zatvori u odnosu na takvo okruženje. Šta mislite o tome? Kakva je današnja duhovna, posebno intelektualna, atmosfera u Srbiji?

– Ja sam izbjegavao da o ljudima s kojima sam proveo dugi niz godina zajedničkog života, bez obzira na užasne razlike koje su se u ovim tragičnim vremenima javile, govorim, jer to je deo neke moje lične biografije. Ne mora politika da bude sudbina i jedina determinanta ljudskih odnosa. Tražili smo mogućnost drugačijeg odnosa. Međutim, sada je to neizvodljivo, utoliko pre što delatnost Mihaila Markovića nosi sobom veoma opasne posledice. Svi dosadašnji oblici njegove aktivnosti, kao što su jedna veoma užarena borba protiv svih oblika pacifizma i antiratnih akcija koje su vođene na ovom tlu, je imala veoma porazne rezultate, da bi onda preko noći i on i njegova stranka postali odjedanput naprasno pacifisti. Odsustvo svake kritičnosti prema jednom režimu koji osuđuje cio narod na propadanje je nešto zbog čega čovjeku staje pamet. Čovjek koji svojim delom traži racionalno mišljenje i kritičku svest, može da praktično-političkom životu bude takav iracionalista i afirmator sistema koji može da nosi sobom samo propast. I kako je moguće da čovek koji je obišao svet danas može da govori da Evropa nema velikih umova? Naravno, nemoguće je da ne zna. Mada su mnogi od njih intelektualno potpuno zapušteni – ne prate otkove savremene nauke i filozofije, i ova intelektualna zapuštenost je jedan od razloga što su sada oni prešli na guslarske oblike mišljenja o tradiciji i istoriji Srbije. Međutim, ono što je sada tu smešno, jeste da oni gospodina Danijela Šifera, koji je minorna intelektualna ličnost u odnosu na velikane savremena filozofske misli, koji su veoma kritični prema Srbiji, proglašavaju maltene za heroja evropskog humanizma, što može samo da naiđe na prezir i smeh u svetu i to je nešto što ne može da služi na čast ni onima u čije ime govori Mihailo Marković, pa naravno ni njemu samom. To poprima oblike tragičnog, karikaturnog načina mišljenja koje gubi pamet da bi po svaku cijenu odbranila politiku, strategiju, da ne kažem odsustvo strategije, dnevnu taktiku, sve poteze jedne monopolne stranke na vlasti koja ima za cilj samo da sačuva vlast po svaku cijenu bez igde ičega. To je strašan intelektualni kraj, intelektualna i moralna smrt koja je zapala nekadašnje disidente i nije samo on doživio tako tragičan kraj. U te nacionalističke vode, u odbranu rata, u odbranu užasnih posledica ovog rata, u dalje sejanje nacionalnih mržnji, u težnji da se stvore te nacionalno čiste države ušli su i drugi. Po čemu se sada u praktično-političkom smislu razlikuje Mihailo Marković od jedne Biljane Plavšić, recimo?

Jedan ste od osnivača Beogradskog kruga, neka vrsta kluba nezavisnih intelektualaca. Šta je njegov cilj?

– Vidite, ta reč nezavistan intelektualac može čak da izgleda kao pleonazam, jer intelektualac ako nije nezavistan i nije intelektualac po mom mišljenju. Ovdje je ta reč upotrebljena zato da bi označila jedan tip angažmana koji je u našem društvu potreban kao nešto što mora da koordinira sa nečim što se danas naziva, recimo, partijski angažovani intelektualac… Mi bez postojanja političkih stranaka i višepartijskog sistema ne možemo biti demokratsko društvo. Ali zamislite sad vi jednu sredinu, jedno društvo u kome sve ostaje gledano sa stanovišta partijskih istina i sa stanovišta partijskih strategija i taktika. Ja kao intelektualac moram da govorim fundamentalnije istine nego od političara, ne mogu da budem vezan ni za strategiju ni za taktiku, niti hoću niti treba da preuzimam obavezu da svoje mišljenje učinim što je moguće efikasnijim da bi ubedio druge ljude u njegovu ispravnost, ili da prihvatam, mišljenje drugih kao uslov za moj angažman. To su one granice koje sputavaju intelektualnu svest. Zato postoji obaveza, uz njegu svih demokratskih snaga koje su se artikulisale kao političke stranke, da se sačuva i nešto što se zove nezavisni intelektualac, duh, koji je uvijek angažovan preko onog što trenutni politički program traži, koji hoće da vidi nešto malo drugačije svet i koji, naravno, ima u sebi i elemente utopijske nade. Kada hoćete utopiju da realizujete, da je pretvorite u politički program, Vi ćete odbiti krajnje autoritarne oblike projekcije budućnosti. Ali, ako Vi istovremeno sa stanovišta kritike takvih pokušaja da jednu utopiju instrumentalizujete u političke svrhe, kritikujete svaku utopijsku misao onda ne znate šta radite. Utopija je mjesto našeg egzistencijalnog načina života, ona je nešto bez čega mi ako ljudi ne bismo mogli da opstanemo. Umjetnost je sva utopijska po svom karakteru. Možda bi trebalo odbaciti najlepše stranice u filozofiji zbog toga što su utopijske po svom karakteru, filozofija je nešto što se ne da sasvim pretočiti u političke programe i sad ako filozof postavi sebi zadatak da bude filozof, da ostane filozof, onda on moda da djeluje kao nezavistan. A to nezavistan znači da ne može da svede na partijske vidove političkog angažovanja, iako naravno, ima simpatija, puno razumijevane, i čak daje i podršku svim onim oblicima političkog života bez kojih nema praktičnog društvenog života. ali, zašto bih ja morao biti utopljen u partijski politički život? Na kraju, i politiku moraju da vode ljudi koji imaju talente za politiku. Talenat za politiku i talenat za filozofiju ne idu zajedno. Ja nisam vidio, zaista, nijednog velikog filozofa ko je hteo da bude praktičan političar. Ili kad je to htio to je ispalo loše. Ili nekog umetnika, recimo poput Dobrice Ćosića, koji je htio da se baci u politiku. Prije svega veliko je pitanje kakav je to umetnik i da li da mu priznamo da je veliki pisac kada hoće da operacionalizuje ili realizuje svoj umetnički opus i da ga proglasi samosvešću jednog naroda, preko kojeg srpski narod dolazi do svoje samosvesti, onda to ima tragične posledice. Po mom mišljenju on je mogao biti političar, ali ne političar koji hoće da svoje delo proglasi za manifest svog političkog angažmana, jer to je ono što je u našim uslovima postalo rezultat našeg balkanskog primitivizma i strašne tragedije. Kažite mi nekog velikog pisca na Zapadu koji je hteo da svoje delo proglasi za manifest politički. Kako je mogao nastati Memorandum nego iz te provincijalne, primitivne ambicije naših balkanskih prostora i naših političara da sebe učine samosvešću jednog naroda. Budalaština. Narod treba tumačiti, razumevati, šta se to u duhu jednog naroda mijenja i izmijenjeno zbiva, ali težiti da Vi nosite, kreirate duh tog naroda je nešto što nas je koštalo užasno mnogo. Zato gospodin Ćosić šalje onu poruku kongresu srpskih intelektualaca pred rat u Bosni – mi se moramo razjediniti da bi mogli živjeti. A vidite kako je krvavo bilo to razjedinjavanje. Strašno.

Beogradski krug je udruženje ljudi u kojem je jako važan jedan tip angažmana u kojem ja nemam nikakve obaveze, recimo, da trenutno odgovaram o tome da li treba da padne Šainovićeva vlada ili ne? Kod nas se pre svega neguje pravo na afirmaciju ličnosti. Imate umetnike koji apsolutno hoće da budu samo svoji, to važi ne samo za pisce, to važi i za sve druge ljude unutar kruga. Mi insistiramo da se, pre svega, ne izgubi kultura, i svest o onome šta kulturu jednog naroda čini, bez obzira  i nezavisno od svih oblika političkih diktatura i političkih manipulacija, šta čini autonomiju i samostalnost kulture, da se preko toga onda i sagledavaju i razumevaju politička zbivanja kod nas. Kod nas ide sasvim obrnuto. Politika je sve, sve ide sa stanovišta politike. Politika je jedini meritum o tome šta je dobro, a šta nije. Pa se sa stanovišta politike određuje šta treba da bude u kulturi. Mi moramo da radimo nešto sasvim obrnuto, da sa stanovišta onoga što smo razumeli ili dosegli u oblasti kulturnih htenja, ili stvaranja, da razumemo kakav nam je politički život. I to je sada jedan obrt koji je u ovim uslovima vrlo teško izvesti, ali se mora naprezati čovek da ga čini. Prema tome, ja neću nikada, jer sam svestan da ne mogu, biti partijski političar, ali ako bih se ja danas odrekao da mislim o realnosti u kojoj živim, ja opet nisam intelektualac.

Da li rezultati rata na bivšem jugoslovenskom prostoru daju osnove za trajan mir?

– Evropa je u Bosni srušila se principe na kojima počivaju humanističke tradicije, u rješenju bosanske krize. Ona je priznala postojeće snage, ide na stvaranje države koje ne mogu da opstanu, jer su proizašle iz sile. Zamislite Vi na ulasku u 21. vijek, da neko govori o nasilnom rješevanju državotvornosti, o tome da je moguće formirati veliku Srbiju. Sva nevolja u vezi sa ideologijom Velike Srbije je ta da ona ne može da postoji jer srpski narod se nalazi na svim prostorima i bez obzira na sve rezultate seobe, migracije i čišćenja i svih zločina koji su se desili u promjena granica i strukturi stanovništva – ne možete vi prisvojiti Knin, ne možete zamisliti Hrvatsku kao državu koja dugi niz godina da živi presečena na tri dela. Ona je jedna od najčudovišnijih država, vi morate da pređete tri državne granice da biste ušli u tri dijela ove države. Kako možete zamisliti jednu međunarodnu državu koja bi prihvatila ovakvo rješenje trajno? Ne možete. Ili, na primjer, Bosnu da podijelite u četiri države, i evo Sarajevo kao petu? Jedan glavni grad, Sarajevo, sa svim svojim kulturnim potencijalima je pretvoren u ruševinu. Ne samo kultura, već će život biti nemoguć. Sve ono što su Srbi, na primjer, osvojili ratom je često zemlje bez ekonomskih resursa. To je prosto tel koje je osvojeno, ali to nije tlo koje će biti dovoljno za socijalni život. I u takvim uslovima vi smatrate da ste dobili veliki rat. Zadovoljni su time što su dobili neke koridore kojima su ostvarili neku kvazi jedinstvenost teritorije. Ne mogu se zamisliti državne granice ovakve kakve sada postoje neke velike Srbije. To je prosto – naprosto neizvodljivo. Tako da rezultati ovog rata ne daju mir. Ili će snage Evropske zajednice ostati ovdje još dugo, produžavajući činjenicu da smo izgubili suverenost i da smo svoju sudbinu prepustili drugima. Mnogi očekuju da će se nešto desiti u Rusiji. Ja mislim da se u Rusiji neće desiti ništa. Desilo se nešto epohalno, a to je rušenje Berlinskog zida. Nestao je sukob Istoka i zapada. I vidjećete, da će Amerika za pet-šest godina postati sasvim neka druga zemlja, prosto zato što više nema velikog konkurenta. Amerika nema više potrebe za jedinstvom sa Evropom. Nestalo je neprijateljstva u svijetu, i zato postoji pluralizam najrazličitijih interesa u Evropi. A Evropa će morati da se bori protiv pobjednika rata u Bosni.

Izjavili ste da je „ponašanje ljudi u crnogorskom parlamentu u odnosu na srpski na najvećem evropskom nivou. To je nešto što pruža nadu da se tamo javlja svest o ugroženosti i jedan pokret otpora protiv težnje da se stvori tutorstvo srpskog režima nad kulturnim i političkim životom Crne Gore. Sve to radi odbrane srpstva“. Kako vidite budućnost sadašnje SRJ?

– U odnosu na srpski parlament sigurno je da je crnogorski parlament uzor onoga što se na našim prostorima sada dešava – on je civilizovaniji, uglađeniji, recimo, predsjednik države se ponaša drugačije nego kod nas, on se konsultuje sa opozicijom, opozicija je priznata od strane vlasti kao jedna realnost. U Srbiji se opozicija tumači kao strano tijelo koje treba skloniti da bi čovjek uopšte mogao da živi. Ja imam velike simpatije za mogućnosti koja Crna Gora u sebi nosi. Ali se bojim nekih stvari. Bojim se da će ovaj Miloševićev režim ići ka tome da u ime srpstva, u ime srpskih nekakvih nacionalnih interesa potre nešto što se ne smije potirati. Vi možete da kažete da nisu isti koreni Crnogoraca i Srba, ali ako Vi ne priznate da je tokom istorije razvijen ipak na neki način samostalni etnicitet i Crnogoraca i Srba, onda ćete doći do onoga o čemu se danas jako mnogo raspravlja – o genetskoj ličnosti, uopšte genetika ulazi u opticaj. Dakle, prihvata se da je biološko porijeklo, a ne kulturna tradicija bitno za ovu raspravu. Pa se recimo Muslimanima ne priznaje da su poseban narod prosto zbog toga što oni jesu genetski i biološki vezani za isto porijeklo kao i Srbi. Ali, molim Vas, kada dođemo do toga, šta smo onda? To je onda osnova fašizma. Ja se bojim da će ovo nacionalističko ludilo koje se javilo ovdje i koje ima svoje korjene i u Crnoj Gori, voditi nečemu, tj. negiranju, što se istorijski ne smije dirati, a to je posebnost Srba i Crnogoraca da postoji i pored sveg zajedništva, koje je građeno na ovim prostorima, jer mi moramo insistirati na tome da mi imamo one oblike zajedništva u koje se nije smjelo da se dira prosto zbog vjekovnog života i prožimanja kultura. U ime ovog kulturnog zajedništva, sada se prave drugi oblici zajedništva koji će potirati i kulturne razlike bez kojih zajedništva nema. Kako se možete ujedinjavati, kada u tom svijetu nema života, gdje je sve monotono, gdje su „sve krave u mraku crne“, kaže Šeling i Hegel to ponavlja? Prema tome, Vi morate insistirati na tome da se ne smije dirati u pravo jednog naroda da ponosan na svoju tradiciju ima one oblike političkih i kulturnih institucija koji će garantovati istorijski formirane kulturne težnje da živi u zajedništvu, ali kao svoj. Ako to Crnogorci ostvare i ako se suprotstave svim totalitarnim oblicima pritiska da se proglase Srbima po svaku cijenu, a da li tu postoji opasnost ili ne, to ne znam. Bojim se da se iza brijega nešto valja. Ja kada sam rekao ovo prethodno o Crnoj Gori, ja pravno ne mislim da u njoj postoji jedan idealan tip građanskog društva, daleko od toga. U Crnoj Gori se naziru mogućnosti, da nije ove blokade, nametnute bijede, i potencijali da se razvije pravi demokratski život. Utoliko više sve jače dolazi do napada fašistoidnih snaga. Vi sami sebi kopate grob u ovim uslovima ako hoćete da budete što demokratičniji. Onog časa kad demokratija postane realna opasnost za vladajuću monopolnu vlast, oni hoće da vas unište. To je nešto što se može dešavati kod nas, zato dajte, ako možete, izdržite.

http://crnogorskiportal.me