Šug Ivine male ponte

Iz štampe je nedavno izašla prva knjiga kratkih priča pod nazivom
“Kad je ponta bila mala”, mlade  autorke  Ive Malešević.

Iva je rođena Bokeljka, živi i stvara u Podgorici a po struci je politikolog.

Od djetinjstva vezana je za more svoje Boke i tradiciju jedrenja u njoj.

Njena prva knjiga kratkih priča je planula prije promocije.

Razgovarala Dubravka Jovanović

Skala: Imate li svijest o čitalačkoj publici koja šugom prati onoga ko ima što za reći?

Iva: Imam donekle, ali samo kao čitalac. Kad vidim da je Viktor Ivančić nešto izbacio, dan mi se popravi.
Ista je priča sa narodom sa kojim sam mahom studirala na Političkim naukama. To vam je po pravilu bio fakultet gdje bi dolazili ljudi koji su imali nekog dara, a nije im bilo najjasnije za šta tačno.
Koju godinu kasnije, čitala sam o tim ljudima kao o stvaraocima – to mi je bilo baš super!
S druge strane, iskrena da budem, nisam znala hoće li ovo što ja pišem biti ikome interesantno, pa sam knjige poklanjala sa onim “vidi života ti ima li ti ovo smisla”.

Skala: Je li bilo teško prostorima kratke forme? Uvedite nas u taj proces zanimljivog preplitanja stvarnosti i paralelnih “diktata” koje samo oni s perom razumiju i prepoznaju, kao što Vi napisaste.

Iva: Nisam ja baš sigurna da znam mnogo o krakoj formi. Pisala sam onoliko koliko sam imala daha.
Znate ono kad vas neko vozi kolima, pa vi u momentima tišine vrtite svoj neki film. Sabirate misli i razgovore koje ste imali tokom dana ili vam se čine da ćete neke od tih imati u skorijoj budućnosti.
Iako sam ranije te fragmente hvatala u bilješkama na telefonu, malo duži odmor od posla i onaj cijeli period korona-izolacije, doveo me do toga da ipak skupim malo hrabrosti i strpljenja i ispričam nešto do kraja. Počelo je sa pričama o pontama ispred kuće, a to je otvorilo neke naredne teme.

Skala: Da li je priča o vašem odrastanju  uz “ponte” tj Boku Kotorsku podvodno i nadvodno, ili jedna posebna ljubavna pripovjed u crticama i elementima svega pomenutog?

Iva: Sve je zbambano ujedno. Vazda mi se činilo da ljudi koji rastu uz more imaju neke slične refleksije – makar ono kad se svi prisjećamo vremena koje nam je služilo za okupljanja. Za mene su to bila uglavnom duga i izrazito žuta ljeta.
Kad smo bili mali, ljeto nam se činilo kao da se nikad završit neće… Kao u svim primorski mjestima, posjetioce, prijatelje i rodbinu bi jedva iščekivali već od početka juna, pa bi se onako ispečeni, a bogami i tužni pozdravljali sa istim tim ljudima pred školu. E koji je to talas emocija, sve gore pa dolje. Takva vam je i ova knjiga.

Skala: Kada ćete ovu knjigu poraslu sa Vama i malom pontom promovisati u Boki?

Iva: Na ljeto. Tako svima pričam. Biće nadam se u junu.

Skala: Kako su nastajale ilustracije? U vašem pisanju očito je bilo budno oko umjetnika čije fotografije pričama daju posebnu monturu.

Iva: Umjetnik je moj prijatelj i sugrađanin – iako isti taj Vuk Bojanić, kao pravi Rišnjanin živi u Tivtu. On bi čitao priče i javljao se sa svojim skicama.
Ja bih gledala u sve te ilustracije, sjećam se, satima. Razmišljala sam kako je uopšte moguće da je nacrtao nešto što ne piše, ili da je iz njegovih crta izašla likom osoba koju nikad nije upoznao (ili neka koju ni ja nisam nikad upoznala). Nismo mnogo pričali o ilustracijama – samo su bile strava i to je bilo to.

Skala: Nosite li neki porodični dnk za spisateljsko liječenje  ili ste naprosto u tome vidjeli jedan izraz za Vas i po Vama kao dio progona, procesa, ili čega god…

Iva: Ako sam išta naučila za svojih 30 godina je da svi mnogo više ličimo na svoje porodice nego što možda mislimo ili želimo dok stvaramo svoja životna iskustva. Kad je dnk u pitanju, naslijedih možda dar da se izrazim ili nešto svoje podijelim. U dijeljenju iskustava vidim lično prihvatanje emocija (kakve god one bile), realnost da odrastanje ima svoje crne dane i svijest da se iz prošlosti može mnogo toga naučiti. Pisanje je za mene pomalo pražnjenje, a bogami i liječenje od nostalgije, ružnih emocija ili nekih neprežaljenih susreta.

Skala: Očito ste imali dobar vjetar u jedra vaše jedrilice koja klizi zalivom i kad ste bili mali i danas kada ste odrastao čovjek. Jedrenje kao pisanje lako i strasno?

Iva: Imala sam privilegiju da budem na moru mnogo vremena kao klinka i mogu da zahvalim nekim lijepim okolnostima i kasnije prijateljima što su mi činjeli taj gušt. Jedrenje dođe prije pisanja. Skoro sam se potpuno pomela kad me neko pitao za moju “malu pontu” (misleći na knjigu), jer je to zapravo čuveni brod na kojem sam ja prvi put imala iskustvo krstaškog jedrenja.
Potpuno sam se zbunila, jer nisam do tada shvatala poveznicu. Rekoh, jeste vala – ispade i to jedna od mojih jako dragih malih ponti.

Skala: Posebni ste, svoji, kako vas rukopis ove knjige otkriva.
Recite nam rečenicu koju biste stavili kao nevidljivi naslov ove knjige, onako od šponde po bokeški.

Iva: Ja radim s ljudima, pa naučih da su svi pomalo svoji i posebni.
Možda sam ja hrabra i sigurno dosta luda što dijelim svoju intimu s narodom.
Kad je ponta bila mala bi mogla komotno proć kao “Bura” – i da stoji samo to. Rišnjani vala i nisu neki Bokelji, ali će gospođu Buru će  svako razumjet!